BRAJIĆI · 1873–1942.
JOKOIvov Popović
Od Brajića preko Amerike do Solunskog fronta, kroz Francusku i Italiju do novog doma u Banatu.
Njegova pričaJedan život, sedam poglavlja
Put koji je ostao zapisan
Joko je za sobom ostavio više od imena u spisku ratnika. Sačuvane su njegove reči, vojnički zapisi i porodične fotografije. Zajedno pripovedaju o povratku iz Amerike, borbi za povratak u domovinu i novom domu daleko od Brajića.
1873. · godine pre rata
Koreni u Brajićima
Brajići → Amerika
Joko je rođen 1873. u Brajićima, kao sin Iva Jovova i Mare Pejaković. Pre nego što će postati ratnik čije se ime našlo i u francuskom vojnom dnevniku, bio je muž, otac i čovek koji je iz rodnog kraja otišao u potrazi za poslom.
U svom kasnijem iskazu kaže da je služio kao podoficir u aktivnoj crnogorskoj vojsci, pa je napustio službu i otišao u Ameriku. Porodično predanje njegovo američko razdoblje vezuje za rudnike Montane.
Njegovo ime u knjizi o Brajićima
Popović (Ivo) Joko
- Rođen
- 1873.
- Stupio u rat
- 1914. iz Amerike
- Umro
- 1942.
1914–1915.
Preko okeana, natrag u rat
Njujork → Pirej → Krf → Bar → Cetinje → Lovćen
Rat je prekinuo život u Americi. Digitalna knjiga beleži da je Joko stupio u rat 1914, došavši iz Amerike. On sam povratak opisuje od trenutka ukrcavanja: četiri dana posle objave rata krenuo je iz Njujorka grčkim brodom, a do Pireja putovao je dvadeset osam dana.
Sa još šezdeset tri sunarodnika nastavio je preko Krfa do Bara i Cetinja. Posle prijema kod kralja i naoružavanja otišli su na Lovćen. Joko se vratio u vojnički život; na frontu je ostao do povlačenja crnogorske vojske.
Kako je Joko opisao povratak
U ovom pasusu navodi grčki brod, Pirej i dvadeset osam dana plovidbe. Godina 1914. dolazi iz ispravljene digitalne knjige; u samom pasusu godina nije navedena.
„Četiri dana posle objave rata ukrcao sam se u Njujorku.“
Zima 1915/1916. i proleće 1916.
Put preko Albanije
Lovćen → Podgorica → Skadar → Medova → Drač → Valona → Krf
Sa povlačenjem se put produžio izvan Crne Gore. Joko je sa drugovima prošao kroz Podgoricu i Skadar, došao do Medove, a zatim pešice nastavio do Drača. Italijanski brodovi prevezli su ih do Valone i Lazareta, ostrva kraj Krfa.
U iskazu govori o oskudici i sukobima oko toga pod čijom će komandom nastaviti rat. On i većina njegovih drugova pristali su da služe pod francuskim oficirima, uz zahtev da zadrže crnogorsku zastavu. Želeli su da ih put sa fronta ponovo odvede do rodnog tla.
Odluka da nastavi sa drugovima
Joko ovde pripoveda o svom izboru da nastavi povlačenje, pa imenuje Skadar i Medovu. Dalji put do Drača, Valone i Krfa opisuje u nastavku iskaza.
„Odlučio sam da nastavim povlačenje sa svojim drugovima.“
Za početak povlačenja Joko navodi 27. decembar 1915, bez oznake kalendara. Boravak kraj Krfa u ovoj etapi pripada 1916; preko Krfa je prolazio i ranije, pri povratku iz Amerike.
Maj–jun 1916.
Ratni krst pred strojem
Krf → Solun → položaji na frontu
Prema sopstvenom kazivanju, Joko se za Solun ukrcao 14. maja 1916., stigao 17. maja, a na front izašao 25. maja. Komandu nad bataljonom preuzeli su francuski oficiri.
Tri dana plovidbe do Soluna
„Najzad smo se 14. maja 1916. ukrcali za Solun, stigli 17. maja i tamo ostali nekoliko dana.“
Posebno je zapamtio borbu 16. juna. Po naređenju poručnika krenuo je sa trideset ljudi u pola tri ujutru. Opisuje napad, borbu prsa u prsa i povlačenje neprijatelja. Zatim govori o odlikovanju koje je primio pred postrojenim vojnicima.
Službeni dnevnik beleži uručenje Ratnog krsta 23. juna 1916. U njemu se njegovo ime pojavljuje kao „Popovitch Yoko“, uz razlog pohvale i broj brigadne naredbe.
23. jun 1916: Jokovo ime u ratnom dnevniku
Dva isečka nastavljaju istu belešku preko dve strane. Ona potvrđuje uručenje odlikovanja, razlog i pohvalu u brigadnoj naredbi br. 22.
Početak zapisa · snimak 3
Nastavak zapisa · snimak 4
„Uručenje Ratnog krsta crnogorskom naredniku Joku Popoviću, koji se istakao odbivši nemačku patrolu koja je pokušala da prodre u naše linije.“
Dnevnik ne daje datum okršaja zbog kog je odlikovan. Zato borbu od 16. juna iz iskaza i uručenje od 23. juna prikazujemo kao dva zasebna zapisa.
Croix de Guerre
Francuski Ratni krst povezuje njegovo lično svedočenje i zapis vojske u kojoj se borio.
Prikazan je tip odlikovanja, ne Jokov lični primerak.
1916–1918.
Od odlikovanja do zatočeništva
Solunski front → Francuska
Posle borbi Joko se razboleo. Kada je izašao iz bolnice, zatekao je razoružane saborce. U iskazu kaže da su odbili da nastave borbu pošto je jedinica, umesto crnogorskog imena, dobila naziv „Bosanski korpus“. Sa bataljonom je zatim poslat u Francusku.
Tamo je, kao zatočenik, ispričao put koji je dotad prešao. Njegove reči nose ogorčenje čoveka koji je primio savezničko odlikovanje, a zatim dospeo iza rešetaka. Želeo je da ga sasluša crnogorski oficir ili da ode u Bordo i opravda se vlastima svoje zemlje.
„U zatvoru sam ne znajući zašto“
Na kraju iskaza sam opisuje svoj položaj. U daljem odgovoru ostaje spreman da služi saveznicima, po naređenju crnogorskih vlasti i pod crnogorskom zastavom.
„Po dolasku u Francusku nalazim se u zatvoru, a ne znam zašto.“
Dok je rat još trajao, jedan kratki novinski oglas sačuvao je trag potrage za njim. U aprilu 1918. A. Prlja moli Joka da mu pošalje adresu. Uz ime navodi inicijal I. i Brajiće, što oglas jasno vezuje za ovu priču.
Oglas kojim A. Prlja traži Joka
Oglas potvrđuje da ga Prlja traži. Adresa u Nejiu ispod oglasa pripada Prlji; ona ne govori gde je tada stanovao Joko.
„Molim Joka I. Popovića s Brajića da mi pošalje njegovu adresu.“
1919–1921.
Potporučnik daleko od kuće
Francuska → Italija
Završetak rata još nije doneo povratak kući. Kraljevskim ukazom Joko je iz vodnika unapređen u pešadijskog potporučnika, sa starešinstvom od 20. maja 1919. Ime i inicijal sačuvani su u službenom spisku.
Ukaz: iz vodnika u potporučnika
Izdvojeni su udaljeni delovi dve kolone: početak odredbe i nastavak sa Jokovim imenom. Datum 7. maja po starom kalendaru odgovara 20. maju po novom.
Početak odredbe · prva kolona
Nastavak spiska · druga kolona
„U čin pješadijskog potporučnika, dosadanje vodnike […] Joka I. Popovića […] sa starješinstvom od 7. (20.) maja 1919.“
Krajem iste godine njegovo ime nalazimo u izjavi iz Italije. Oficiri u njoj govore o slozi Crnogoraca, Hercegovaca i Bokelja i njihovom zajedničkom ratnom iskustvu. Među potpisnicima, uz čin i zavičaj, stoji „Joko I. Popović, Brajići“.
Ime koje ga povezuje sa Italijom
Datum, čin, inicijal i rodno mesto daju neposredan oslonac za ovu etapu njegovog puta. Ovo je novinski spisak potpisnika.
„Joko I. Popović, Brajići“
Gaeta i San Remo — dalji tragovi iz Italije
Istoričar Šerbo Rastoder među oficirima pristiglim iz Francuske do sredine oktobra 1919. navodi potporučnika „Joka Popovića“. U rasporedu IV bataljona navodi i „III – kom. Joko Popović“. U oba navoda nema očevog inicijala, pa sami po sebi ne razrešavaju identitet.
Novak Adžić navodi Joka Popovića među članovima delegacije na sahrani kralja Nikole u San Remu 1921. Taj podatak prenosimo kao navod autora; izvorni spisak koji bi potvrdio da je reč o Joku Ivovom još nije pronađen.
Adžićev tekst o delegaciji u San RemuPosleratne godine · do 1942.
Smiraj u ravnici
Banat · Vojvoda Stepa
Posle ratnih i izbegličkih godina Joko je novi dom pronašao u Vojvodi Stepi, u Banatu. U digitalnoj knjizi njegovo ime stoji među Brajićima naseljenim u tom mestu. Knjiga kolonizaciju i dodelu zemlje vezuje za 1921–1923; tačna godina Jokovog dolaska nije navedena.
Tamo je živeo do smrti 1942. godine. Put koji je počeo u kršu iznad Budve završio se u ravnici. Porodične fotografije vraćaju nas čoveku iza uniforme — i porodici koja je njegovo ime sačuvala.
Među Brajićima u Vojvodi Stepi
Popović (Ivo) Joko
U ratnom spisku uz njegovo ime piše: „Umro prirodnom smrću u Vojvodi Stepi.“ Godina smrti: 1942.
Druga odlikovanja sačuvana u porodičnom sećanju
Porodični podaci koje je preneo Savo Martinović navode zlatnu medalju za revnost i srebrnu medalju za hrabrost 1918, spomenicu rata 1923. i Albansku spomenicu 1940. Ovde su prikazani tipovi odlikovanja; pojedinačne dodele i navedene godine još nisu potvrđene izvornim aktima.
O izvorima i nastavku istraživanja
Priča povezuje ispravljeno digitalno izdanje knjige „Brajići — da se ne zaboravi“, porodične podatke, objavljeni Jokov iskaz i dokumente izdvojene uz pojedine događaje. Isečci zadržavaju izgled izvornika; uz njih su dati čitljiv prepis ili prevod i veza do celog dokumenta.
Za prve godine i američki period podaci su oskudniji. Trag o Montani prenet je u porodičnom sećanju i literaturi; tačan rudnik, poslodavac i trajanje boravka nisu utvrđeni.
Dalje se traže brigadna naredba br. 22, dokumenti o službi u Italiji i izvorni spisak delegacije u San Remu. Krfski zapis o kuriru istog imena još nije pouzdano povezan sa Jokom Ivovim i zato nije uključen kao događaj njegovog života.